Луча микрокозма

Луча микрокозма сматра се једним од најзначајнијих поема испјеваних на српском језику. Ријеч је о филозофско-теолошком или, тачније, космолошко-христолошком спјеву, који је писан у десетерцу у седам пјевања од којих се посебно истиче уводно пјевање посвећено Сими Милутиновићу Сарајлији. Сам наслов говори о човјеку као космосу у малом (микрокосмосу) и лучи, као искри која представља човјекову словесну душу, која је божанског поријекла и честица божијег пламена. Читаво дјело прожето је Његошевим мисленим успињањем до самог пријестола божијег и сагледавања цјелокупне драме свијета и човјека, од постања до пада сатаниног и човјековог преко Адамовог гријеха. На крају Луча завршава васкрсењем Христовим, који се облачи у человјечество и наоружан оружјем правде побјеђује свако зло и тирјанство и успоставља царство вјечне славе и хвале божије.